Oponašajući roj svitaca u noći, svetlosna animacija govori o sreći na koju svi utičemo, koju prenosimo I koja se nalazi svuda oko nas ali je treba prepoznati. Nekada se čini da, poput fatamorgane, svetluca na horizontu kao privlačan predmet ali stalno izmiče. Opisivana je kao čista i savršena sadašnjost, oko puno sjaja, uho puno muzike. Evolucija čoveka nije podesila za postizanje sreće već samo za traganje za njom.

Tokom istorije, sreća se izjednačavala sa najvažnijim ljudskim ciljem, idealnim stanjem. Za Stare Rimljane, sreća se nije mogla kontrolisati, ona je bila u rukama bogova, kontrolisana zvezdama. Antički Grci su je nazivali eudomonia, bila je cilj klasične filozofije i mogla se zaraditi vrlinama, što je bio početak moderne misli o sreći.

Osećam zvuk te reči. Smatram da ta reč ima, uprkos tome što je kratka, nešto čudnovato teško i puno, nešto što podseća na zlato kojem je, osim obilja i propisane težine, takođe svojstven sjaj… Bila je to reč za smeh i plakanje, reč puna pračarolije i osećajnosti; ukoliko se želi pravilno osećati, potrebno je staviti samo sivu, površnu, umornu niklovanu ili bakarnu reč pored te zlatne, nešto činjenica ili iskorišćenog, i tada bi sve bilo jasno. Herman Hese (Herman Hesse)

Bela boja, poput sreće, predstavlja suštinu i čistotu, svetlost, prisutnost svih boja. U arhitekturi, ovo je boja koja se konstantno transformiše svetlom i dozvoljava najčistiju ekspresiju forme, materijala i transparentnosti. Kandinski (Васи́лий Васи́льевич Канди́нский) je opisuje kao tišinu punu mogućnosti.

Ona koju svi stvaramo. Iskričavost, treperavost trenutka, pračarolija. Bela boja.