Ovaj segment predstavlja priču o strahu, čija je praindoevropska osnova reči *per označavala pokušaj, istraživanje, rizik. Starogrčki filozofi su isključivo razmišljali o strahu, smatrajući da krv besnog čoveka isijava daleko od srca i uzrokuje ljuto ponašanje i misli a strah, potpuno suprotno, činio da se krv vraća u srce, čineći telo hladnim, što je vodilo do mnogih fizičkih simptoma (drhtanje, znojenje).

Ne predajte se strahovima. Ako to učinite, izgubićete vezu sa svojim srcem. Paulo Koeljo (Paulo Coelho)


I nije to sklonost već slabost, koja baca ljude – nenaoružane razlogom protiv ćudljive sudbine – u te beskonačne patnje i strahove, te oni čak ni žuđena posedovanja ne uživaju – mogućnost budućeg gubitka im nanosi stalnu muku, trpnju i potištenost. Plutarh (Ploútarkhos)


Čovek je smrtan sa svojim strahovima, besmrtan sa svojim željama. Pitagora (Πυθαγόρας)

Plava boja, najdublja, najhladnija I najčistija od svih, pored bele, kreće se ka beskraju, nepoznatom. Povezana je sa tajanstvenošću, pasivnošću i melanholijom. U početku bila je potpuno neprimetna, neuhvatljiva do XII veka. Plave boje nema u pećinskim crtežima, za Grke to je bila tamna boja, za Rimjane ružna boja varvara. Čak i u srednjem veku postojala je samo bleda i zamućena plava boja. Od srednjeg veka, otkrićem skupocenog pigmenta koji je delovao kao delić neba, dobijenog iz poludragog kamena sa istoka, ova boja postaje najegzotičnija i najmisterioznija od svih boja. Nekada smatrana toplom, sada je ledena boja.

Hladnoća. Osećam se krhko, poput tanane grane. Plava boja.